U župnim kronikama nalazi se detaljno opisan običaj svadbenog pira kod Hrvata u Zenici. Naime, za muškarca se reklo da je momak kad je navršio 18 godina, a za djevojku da je cura kad je navršila 16 godina. S navršenih osamnaest godina momak bi počinjao hodati po prelima, dok bi djevojka počela nositi nakit (ogrlica, rašmeta, ežder, kalan) i skupljati prelo u svojoj kući. S naznakom da će biti svatova, u mladinoj kući se osjećala drukčija atmosfera. Majka se već pobrinula da se za djevojku otka haljinka.
No, uočava se da je svaka djevojka težila da se uda u dobru kuću, kuću sa dosta zemlje i stoke, što je bila garancija za preživljavanje bez bijede i gladi. Vodila se briga da se udaju i žene najstarija sestra ili brat, a ako bi se dogodilo da se mlađa sestra uda prije starije, ova bi kasnije teže našla životnog susputnika, jer bi se smatralo da s njom nešto nije uredu. Kad bi se odlučilo stupiti u brak, mladić ide kod oca zaručnice pitati za curu, iako se već sve znalo.
U dogovoreni dan mladićev otac odlazi u mladinu kuću sa rođacima, dok bi mladoženja ostao vani. Prosci bi sa sobom donijeli pečeno janje ili svinju, pitu, rakiju, maslo, pšenicu, djevojci uz prsten u jabuci. Naime, domaćin bi uljudno primio goste i ugostio ih uz dobro opremljenu trpezu, a dok se gostilo, razgovaralo bi se o aktualnim događajim u selu, dok se ne bi došlo na temu ženidbe i udaje. (kockice.ba)
